Socijalnopatološke pojave

Socijalna patologija je posebna sociološka disciplina koja proučava socijalnopatološke pojave i istražuje sve vrste poremećaja čoveka koji imaju društveni značaj. Reč je o socijalnim bolestima, društvenim devijacijama i socijalnim dezorganizacijama. Patologija je nauka o bolestima i raznim oblicima u kojima se bolesti javljaju.

Kao nauka, cocijalna patologija je zasnovana u 19. veku.

Socijalno- medicinski pristup se bavio narodnom patologijom i socijalnom higijenom, a sve socijalne probleme je smatrao bolestima društva.

Socijalno- psihijatrijski pravac se bavio ličnošću nosioca socijalnopatološke pojave. U okviru ovog pristupa razlikuju se tri teorije:

–          teorije devijantnog ponašanja – devijantno ponašanje je ono koje odstupa od normi ponašanja date sredine i izaziva reakciju neodobravanja;

–          teorije socijalne dezorganizacije – društvena dezorganizacija predstavlja proces raspadanja jedne društvene celine na delove. Prepoznaje se po porastu devijantnog ponašanja i socijalnih problema;

–          teorija socijalnih problema – socijalni problem predstavljaju pretnju društveno priznatim vrednostima. U njihovom nastanku značajnu ulogu imaju društveni uslovi, a najčešće se vezuju za tzv. marginalizovane i manjinske grupe.

Alokoholizam je bolest koja se javlja kod lica koja prekomerno uzimaju alkoholna pića. To je najstariji psihički poremećaj. Početkom 19. veka američki lekar B. Roš je definisao alkoholizam kao bolest. Uzimanje alkohola se smatra delom muške kulture, iako u današnje vreme sve više konzumiraju i žene. Treba praviti razliku između društveno dopuštenog ili tzv. umerenog pijenja i zavisnosti. Umereno piju muškarci koji uzimaju najviše 14 pića nedeljno i žene koje popiju do 7 pića nedeljno, ali ne više od tri pića zaredom.

Teorije o uzroku alkoholizma mogu se podeliti na biološke, psihološke sociološke. Uzroci alkoholizma se kriju u domenu ličnog, porodičnog, unutar zajednice i šire socijalne sredine, u školskom okruženju, u kvalitetu odnosa između vršnjaka.

Psihoaktivne supstance (droge ili narkotici) su materije prirodnog ili sintetičkog porekla koje, kada se unesu u organizam menjaju psihičke funkcije i izazivaju psihičku i/ili fizičku zavisnost.  Narkomanija nastaje kao posledica učestalog korišćenja psihoaktivnih supstanci što za posledicu ima psihofizičko i socijalno propadanje. Psihička zavisnost se sastoji u adaptaciji organizma na droge, a fizička u potrebi da se povremeno illi stalno uzima droga kako bi se postiglo osećanje zadovoljstva ili izbegla neprijatnost (apstinencijalni sindrom). Droge je po dejsvu moguće podeliti na sedative (morfin, heroin, alkohol, sredstva za spavanje), stimulanse (kokain, hašiš, marihuana, amfetamin) i halucinogene (meksalin, psilocibin).

Timoti Liri je imao stav o štetnosti upotrebe droga. Uočio je da isti efekat kao psihodelične droge mnogo bezbednije proizvode psihodelična muzika, meditacija i joga.

Samoubistvo je čin kojim osoba svesno i namerno uništava vlastiti život. Pojam je skovan u Engleskoj u 17. veku i nosio je naziv engleska bolest zbog epidemije samoubilaštva u to vreme.

Prvu naučnu studiju o samoubistvu je napisao Emil Dirkem u 19. veku. On je klasifikovao samoubistva na: egoističko (posledica izrazite individualnosti samoubice), altruističko (žtrvovanje za druge), anomičko (posledica društvene dezintegracije) i fatalističko (zbog krutih normi). Učestalost samoubistva se meri brojem samoubistava na 100000 stanovnika na određenoj teritoriji, tokom godinu dana. Stopa samoubistva može biti niska, srednja i visoka.

Kriminalitet je ukupnost svih krivičnih dela (zločina) izvršenih na datom prostoru i u određenom vremenu. Osnovni oblik reagovanja na ovakva dela su mere formalne društvene kontrole. Postoje dva osnovna objašnjenja kriminaliteta: prvo polazi od individualnih činilaca, a drugo zločin objašnjava socijalnim ambijentom. Uobičajeno je da se u cilju izbegavanja žigosanja mladih učinilaca krivičnih dela izraz zločinac zameni terminom maloletni delikvent.

Najčešća podela kriminaliteta razvrstava ovkva dela na:

–          imovinski kriminalitet – krađa, prevara, vandalizam;

–          nasilnički kriminalitet – ubistvo, razbojništvo, zločini mržnje;

–          politički kriminalitet – izdaja, veleizdaja, terorizam.

–          Saobraćajni kriminalitet

Mere koje se preduzimaju u cilju sprečavanja kriminaliteta dele se na profilaktičke, koje se preduzimaju preventivno, pre nego što dođe do dela, i represivne, koje se preduzimaju kada se zločin već izvrši.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *